Ni selo, ni grad, tako je oduvek izgledao život na periferiji prestonice.

Periferija Beograda kroz istoriju je uvek delila sudbinu prestonice i često bila prva na udaru u svim nedaćama koje su zadesile glavni grad.

Blizina grada jeste pružala određene prednosti, ali se život na periferiji oduvek odvijao drugačije nego u centru. Jedna od glavnih razlika bila je gajenje domaćih životinja u skoro svakom domaćinstvu.

Sve do početka devedesetih, oba Mokra Luga su činila pretežno poljoprivredna domaćinstva i porodične zadruge.

Ljudi su držali živinu, krupnu i sitnu stoku. Koza je bila sirotinjska krava – ko nije imao para za kravu, čuvao je kozu. Deca su odrastala uz životinje i od malena radila oko njih i na uzgajanju voća, povrća i poljoprivrednih kultura.

Dešavalo se da jagnje postane kućni ljubimac, bar na neko vreme, da mu deca nadenu ime i čuvaju ga, sve dok ne dođe neki veliki praznik, uoči kog jagnje nestane.

Prasiće koji nisu mogli da napreduju uz majku, deca su odgajala uz flašicu i grejali umotane u svoj džempere i ćebad.

Njive su se obrađivale, okopavao kukuruz, cveće, zeleniš. Čak i deca su imala svoje male motike za rad na njivi, a u to vreme, mnogo pre obaveznih autosedišta, deca su se vozila na traktorima i u korpama koje su oni vukli.

Mokrolužani su svoje poljoprivredne kulture prodavali na okolnim pijacama, kod Cvetka, Đerma ili na Kaleniću.

Oni koji su imali krave, prodavali su mleko po celom gradu, čak i za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu, o čemu postoje pisani izvori.

Poljoprivredni proizvodi, meso i mleko su bili na ceni, pa posle jednog dobrog pijačnog dana, vredna Mokrolužanka je dnevnim pazarom mogla da se časti nakitom iz zlatare.

Danas je, kao sto znamo, situacija potpuno drugačija. Seljak je izvrnut ruglu, poljoprivreda se odavno ne isplati, a njive su postale građevinske parcele na kojima od betona i zgrada, vise nema mesta ni za jedno drvo, čak ni za travku da je pas pomokri kad ga izvedu u šetnju iz stana.

Na slikama je devojčica iz Malog Mokrog Luga fotografisana 60-ih godina, prasići su veći od nje, a mašna veća od njene glave. Na drugoj fotografiji je porasla, pa je dovoljno velika da drži jagnje u krilu, koji je na kratko bio njen kućni ljubimac.

Odrastanje uz životinje su mnogima najlepše uspomene iz detinjstva, iako su to danas odrasli ljudi koji žive u mnogo drugačijim sredinama, kao što se periferija menjala zajedno sa gradom kome pripada.

Više o životu na obodu Beograda u prošlosti možete saznati ako pogledate ovaj video: